БОЖАНСКА ЉУБАВ У ПРИПОВЕTЦИ ВЕЧНОСТ

ЈАНКА ВЕСЕЛИНОВИЋА

''Око за око, зуб за зуб''', ''ко се не освети, тај се не посвети'', ове изреке, иако су дубоко у сржи нашег народа, далеко су од Божанске истине какву је Јанко Веселиновић у приветци ''Вечност'' желео да прикаже. Кроз причу по узору на народну бајку, са доста фолклорних мотива препуних симболике, изрекао је много више него што се на прво читње открива.

Прича о два побратима-Бранку и Илији, за данашње доба наивна, и често стављана у неморалне конотације, намерно је изабрана да не би закомпликовала и додатно замаглила главни мотив. У време када је писана прповетка, не верујем да је ико у Србији знао о '' алтернативним начинима живота''. Данас, кад је ''човек човеку вук '' тешко је замислити идеалну, пасторалну, готово утопијску средину. Побратимство је умрло и обитава само у народним песмама, а реч ''брат'' се излизала од пречесте употребе.

У свету Јанка Веселиновића Пријатељство се другачије вредновало, више се ценило, и било је без интереса. Тако у приповетци, побратимство је вид љубави коме је црквеним чином дата висина Свете Тајне. Богом осведочена љубав постала је јача од смрти, а завет о деверству нераскидив.

Да би приказао вечност ове љубави, писац је морао да је пренесе са оне стране живота- Бранко је убијен. Али он се на позив свог побратима враћа да би био девер и благовесник оностраног света. Бранко се јавља на раскршћу где смо по фолклору најближи хтонском. По обављеној церемонији, он и нестаје на раскршћу.

У Илији осим љубави, тиња и жар за осветом .Он је човек земље. Његова је логика ''крв зове крв''. Он је несрећан и празан губитком побратима. Жели да казни кривца и ни за шта га друго није брига. За разлику од Бранка који је кроз мученичку смрт доживео просветљење. Орфејски, Илија силази у гроб да би се попео код свог друга. Слика је парадоксална и представља везу између народне празноверице и хришћанског поимања загробног живота. Опис ливаде по којој шетају побратими кореспондира са посмртно-литургијским ''на месту цветном, на месту срећном''. Осећај који је он имао у том свету није осећај празнине и нирване већ: ''Осећаји његови више нису били земаљски. То је само небески благослов, који Бог даје да окуша дете у наручју своје мајке, и младић у загрљају своје драгане…'' . И зато, прва животиња која му прилази је јагње-Исус. Лижући крв са нјегових шака животиње га чисте од греха.

Кроз Бранкова уста, откривена нам је једна од поенти приче, природа греха, себичлук и убиство: ''Ви, грешни људи, тамо на земљи, мислите да Бог ником више није дао живота сем вама, па узимате животе безбрижно…А сад, ето!...Видиш, како и они имају душу!...Имају своје мајке, своје очеве,своју браћу и сеју…И њи' исто онако боли срце за својима као и ваше за вашима. Али доста о томе! Крв је спрана: Опроштено ти је!''. И пут искупљења : ''Где дођеш, где седнеш, где станеш – причај то грешној браћи нашој…Кажи им, како је овде благостање, реци им да душе не греше, да не узимају туђе животе, да се пазе и милују. Само је љубав нада свим! Она је равна Господу и сину његовом! Шира је од небеског покрова, дубља од бездана, јача од највеће силе! То је највећа сила на свету. Она везује дете о мајку, везује листак с листим, травку с травком, човека с човеком… Њена моћ - моћ је божја, она је чедо божје!''. Али Илија није дошао да то чује, није дошао да буде посланик божји, већ мач. А то је номогуће. Он је дошао по име убице и тиме чини нови грех. Да не би још сагрешио бива пребачен седам генерација унапред, када је већ много штошта заборављено осим приче о њиховом бесмртном пријатељству.

Назив приповетке је симболичан. Вечност. Без почетка, без краја. Као Бог. Он је вечан. За нас, са овога света, Он је алфа и омега. Сви смо прожети његовом љубављу. Не прихватањем те љубави, настају зла овог света. Јер је пакао пламен божје љубави који пече непокајане. Пакао, то је затварање у себе. То је грех против несебичне љубави која постоји унутар Свете Тројице.

Светлана Лукић