Слово о љубави

            „У свему племенитом па и у љубави нема теорије, и по томе се о њима може само површно говорити. Речи прљају љубав као и све племенито; права љубав, права племенитост говоре и раде само ћутке“.[1]

Сваким даном, сваким дахом, сваким изговореним вилим те, ми се парадоксално, удаљавамо од љубави. Како? Тако што од некада живе речи љубав, правимо апстрактну именицу са чисто физичким значењем – пољубити, обљубити, одљубити, љубити, прељубити... А та танана реч, која нас прати још од наше ведске прадомовине, од санскритског lubh до нашега љубав, губи се у бесмислу свакодневице и бива остављена на милост и немилост тумачењима психолога.

Све ређе се може чути љубим те, јер данас сви волимо и тиме чинимо велики грех према божанствености. Иако то не желимо да приметимо, непремостива је разлика између волети и љубити. Када вас Словенац пита – Јеси ли волио? Он не мисли на то љубите ли, већ да ли сте гласали, или још тачније бирали. У томе и јесте суштина нашег проблема. Глагол волети потиче од именице воља, која на руском значи слобода, жеља, избор. Изволите! Извољевајте! Вољно!

Волети је преузело улогу љубити, љубити сад значи целивати, а целивати је нестало. Тек у контексту слободе избора, вољење добија свој поражавајући смисао. Када мушкарац каже жени да је воли, значи ли то да ју је изабрао, да је слободан да јој поклони срце, или само, да је дрски лажов? Није ли, управо то, суштина нашег себичног доба – да онај ко има више слободе избора има право на више љубави? За психологе и биологе све је то логично – богатији и јачи први бирају, и бирају упорно док им не досади. Тако ми волимо. Али где је ту љубав?

Љубав је данас сведена на ниво статистичке грешке. Толико је ретка да је често и не приметимо. Она је божији дар који смо навикли да одбацујемо водећи се земаљском логиком. Управо зато страшно и опомињуће одјекује мисао Божидара Кнежевића – „Више је за жаљење онај који због памети изгуби љубав, него онај који због љубави изгуби памет“.[2]  

Када је Исус рекао: “Нијесам дошао да донесем мир, него мач!“[3] можда је баш мислио на љубав, немир наших срца, тај мач у овом пакленом свету. Можда је баш она тај реметилачки фактор, то зрно грашка што жуља овај дуњалук.

Као што се свакодневно одричемо Бога и поричемо његово постојање, тако и његову искру и потврду упорно демонизујемо, вулгаризујемо и исмевамо. Није ли Амор, мали хировити буца, који уноси пометњу, некад и из пакости? Нису ли антички Грци заљубљеног човека сматрали луди и болесним, није ли најчувенији митски рат изазвала љубав према лепој Јелени? Нису ли Медеја и Отело починили злочине морени љубављу? Не потиче ли Хесиодов Ерот из Хаоса, баш као и Тартар?

Љубав је de facto и de jure протерана из живота и система традиционалне заједнице у позоришта, поезију, књиге и музику. Протерана можда, али и даље жива. Исмејана, али присутна. Трагично вечно везана за смрт као опомену. Неуништиви незвани гост.

Правде ради, морамо истаћи да је ово светски процес, а не искључиво наш. Код де Ружмона налазимо фрапантну чињеницу: „Кинеска цивилизација заснива се на породици, а породица на непостојању љубави. Кинеске традиције и обичаји посебно наглашавају ту чињеницу. Свако испољавање нежности између мужа и жене сматра се непристојношћу“.[4]

Традиција се труди да укроти љубав дајући строга хијерахијска правила, посебно у магнетно потентним мушко – женским односима. „Тако је, традиционално, жена могла ући само посредно, преко односа са другим – с мушкарцем – у сакрални хијерархијски поредак. У Индији жене, чак ни из више касте, нису имале своју иницијацију; оне нису припадале сакралној заједници племића – арија – сем преко свог оца пре удаје и, касније, преко свог мужа који је био и мистични старешина породице. У дорској Хелади жена током читавог свог живота није уживала никаква права; као неудатој њен господар био је њен отац. У Риму, сагласно духовности сродног типа, жена, далеко од тога да буде „равноправна“ мушкарцу, била је правно изједначена са кћерком свог мужа – filiae loco – и са сестром своје сопствене деце – sororis loco; као дете била је у власти (potestas) оца, вође и свештеника свог gensa; као удата, у браку је била, као је то оштро исказано, in manum viri“.[5]

Данас смо дошли до друге крајности. Урушен је свет традиције, и уместо да сведочимо пуној слави љубави, ми присуствујемо њеном дављењу у бујици небитности. Отворена је Пандорина кутија, а ми смо збуњени и опхрвани садржајем који је излетео. Од шуме не видимо дрвеће.

Светлана Лукић

Јун, 2012

---

[1] Божидар Кнежевић, Мисли, друго поправљено издање, Београд, 1914., 87.стр.

[2] Божидар Кнежевић, Мисли, друго поправљено издање, Београд, 1914., 34.стр.

[3] Свето писмо, Нови завет у преводу Вука Стефановића Караџића, издање Библијског друштва, Београд, 1998., 10:34

[4] Дени де Ружмон, Љубав и запад, Службени гласник, Београд 2011., 256.стр.

[5] Јулиус Евола, Побуна против модерног света, Алеф боблиотека часописа Градац, Дом културе Чачак, 2010.,

211.стр.