РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ И ПАЛАНКА ФИЛОЗОФИЈЕ
Како писати о Домановићу, а избећи дневно- политичку конотацију? Тешко, или никако! Безвремени и универзални „циник“, често цитиран и још чешће злоупотребљаван, по мом схватању представља претечу српских елитистичких интелектуалаца незадовољних сопстевним народом; а који се и данас групишу око „Филозофије паланке“. [1]
Злобан и злосутан, црнилом наглашава болне истине. И са нивоа аномалије он их уздиже на ниво правила. Немогуће је не смејати се његовим врцавим реченицама, али то је смех кроз зубе; смех који користимо само као параван да би смо избројали до десет задрзавајући дах. Стид нас је од његове истине, али и од тога што никада нећемо стићи да кажемо (или допишемо) оно што је он злобно и намерно пропустио.
Оскудно је штиво о Радоју Домановићу и не нуди нам ни један одговор на питања: Како је од Домановића идиличара постао Домановић „Страдије“ и „Данге“? Одакле то силно разочарење? Одакле презир и бес?
Већу ћемо грешку направити ако Домановића тражимо у ликовима наратора. Они постоје само због динамике и ефектности приче. Некада су глупи (као у „Данги“– кад хоће печате), некада лукави у конверзацији („Страдија“) и никада не сносе последице својих дела. А Домановића, човека који је пропатио у животу због својих ставова налазимо у „Мртвом мору“ у ликовима интелектуалаца: песника, научника, сликара, композитора и надасве Томе „устава“.
„Пропао је, сиромах. Нема нигде ништа, а и службу му државну не даду... Будала! Његови другови по школи какве лепе положаје имају, а он тако! Није му нико крив. Додуше, хвале га да је био од свих њих најспремнији и најинтелигентнији, ал' некако занесењак. Ништа није горе него када човек уврти себи неке бубе у главу. Нашао се он да исправља нешто. Целом свету добро, а он хоће нешто нарочито, као да га ми не знамо. Сиромах!...“[2]
Истицавши свуда свој бескомпромисни став као барјак пречесто је ударао главом о зид. Једнако често сносио попследице: деградиран, смењиван, враћан, па склањан у страну да не смета.
Жестивши се на ауторитете, који су увек остајали ван домашаја пишчевог беса и често равнодушни на његове испаде, Домановић свој гнев преусмерава на људе који подржавају режим, а затим то шири на цео народ.
Да ли се ико одазвао његовом позиву? Да ли је његова „пустињска рика“ остала неодговорена? Ритајући се у живом блату, почео је да тоне све брже. Бљутави муљ у устима гушио га је и односио неизвесност.
„Ја сам из Србије донео тамо нешто мало мисли и нешто мало отрцаних идеала, што их наследих од старијих; али се и то мало изгубило у тој земљици, и ја се, као хипнотисан, предадох слатком дремежу, па ми то поче годити. Тада сам видео да и ми Срби имамо диспозиције врло јаке да једног дана постанемо овако срећан народ, а томе нам иду на руку и саме прилике наше.“[3]
Изгубивши свој примарни циљ из фокуса почео је да пуца на слепо. Као припаднику индивидуалистичке филозофске школе, није му се свиђала српска оданост култу предака и митовима (посебно Косовском). Стога је то страсно исмевао. Али оно што није знао је то да је битка против колективног несвесног увек унапред изгубљена.
„Поносе се светлом прошлошћу. Имају Косово поље, косовску битку. Чудна чуда, па зар и моји стари нису још и тада вукли војсци 'рану и ратне потребе; да нас није било, тај би посао морали радити само људи. /.../ Ето, да узмем за пример само мога газду. И он се поноси и хвалише устанком, а нарочито тиме што је његов прадед као редак јунак погинуо у рату за ослобођење. Па зар је то његова заслуга? Његов прадед је имао права да се поноси, али он не; његов је прадед погинуо да би мој газда, као његов потомак, могао бити слободан. И он је слободан, али шта ради у тој слободи? Украде туђе врљике, седне и он на кола, па ја вучем и њега и врљике, а он на колима спава“.[4]
Лажирање победе ега над колективним несвесним је велики душевни пораз и доливање уља на буктињу сопственог једа. Ниско поређење витештва и жигосања је сасвим очекивано за следећи потез:
„Слушам те хвале на све стране, па се тек и у мени пробуди јуначка крв српска. И наши су стари јунаци, и они су умирали на кољу за слободу. И ми имамо јуначку прошлост и Косово. Свега ме обузе народни понос и сујета да осветлам образ свога рода, и јурнем пред судницу па повикнем:
– Шта хвалите вашег Леара?... Ви још нисте ни видели јунаке! Да видите шта је српска, витешка крв! Ударајте десет жигова, а не само два!“[5]
Тај мит и патриотизам покушава да снизи на разину пуке реторике и учини га безопасним и крајње обесмишљеним:
„ – Немој бити простодушан, молим те, брате, није то све тако као што се говори. То се тако говори да је стил лепши, китњастији! Види се да ни реторику не знаш. Старински си ти човек, брате слатки, па не знаш многе ствари! Наука је, драги мој, далеко дотерала. Говорим, разуме се; али ти треба да знаш да по правилима реторике говорник треба да има леп, китњаст стил, да уме да одушеви слушаоце, да помене и крв и нож и ханџар и ропске ланце и борбу! Све је то само лепоте стила ради, и нико не мисли озбиљно као то ти да треба одмах засукати рукаве, па деде, удри се истински. Тако исто и у песми се баца фраза: 'Устани, Марко...' и тако даље, али је то лепоте ради... Не разумеш, брате, глупо си урадио, види се да си прост човек, страог кова! Примаш још речи у буквалном значењу, а не знаш да литерални стил настаје тек појавом тропа и фигура“.[6]
И канда је најсрећнији када устима саговорника Марка Краљевића упитаних за Косово одговара: „Журим у канцеларију! Сервус, Марко!“[7]
Домановић генерализује слабости вере у Срба. Описује је као празан изговор за тромост и неделовање. Нешто слично би срочили Ниче и његови бројни следебеници описујући свој антипод свог надчовека.
„Поносе се вером, а не верују ни у шта. /.../ Код њих је најбољи човек, кога сматрају за пример врлине, ако само не чини зла, а већ, разуме се, да нико и не помишља да захтева од кога да, сем тога што ником зла не чини, учини и добро. И ето на шта су спали, да су им примери врлина равни свакој бескорисној ствари, које само ником зла не чине.“[8]
Домановић је изгубио идеале, поверење и људе, престао да се бори за њих; за њега постоје само непријатељи. Око њега видимо силне ветрењаче, дивове, али не и Дулшинеју. Видимо шта мрзи, презире, видимо шта га излуђује, али оно што никако не можемо видети– то је оно што воли, и у шта верује. Да ли је он то толико добро сакрио? Куца ли икакво срце испод зарђалог оклопа? А можда наш „витез“ зна да су ветрењаче ипак само ветрењаче. Из перспективе неостварених амбиција, друге вође су слепци, циљеви банални, а жртве сулуде:
„ – Па нека оба ока изгубиш! Ништа то није да једна жена изгуби очи за овако велику ствар! То је срамота! Мислиш ли на добро и срећу своје деце? Нека половина нас пропадне за ову ствар, па ништа. Чудна ми чуда једно око! Шта ће ти очи, кад има ко за нас да гледа и води нас срећи? Ваљда ћемо због твога ока и чичине ноге напустити ово племенито предузеће?“[9]
За разлику од „Страдије“ и осталих сатира где су најниже страсти максимално наглашене, његова прича „Смиривање страсти“ делује као својеврсни манифест:
„Шта мислите, како је могло бити овој десеторици добрих и честитих људи у овој поквареној земљи? ... Тешко, врло тешко, а највише због тога што морадоше гледати пропаст своје рођене земље, коју тако жарко љубљаху“.[10]
„Народно представништво, увиђајући да страсти сметају, напретку народном, налази се побуђено да донесе још и ову тачку у новом закону, која ће гласити: 'Од данас страсти престају, и укидају се као штетне по народ и земљу'.“[11] Да ли би Домановић више волео такву Србију?
Као закључак, цитираћу социолога Слободана Антонића: „Понеке домаће просветитеље, који своје саплеменике зарад њих самих желе да 'просветле', 'модернизују', 'уведу у цивилизовани свет', тај отпор често уме сасвим да разгневи /.../ Почињу да грде саплеменике и да све горљивије и нервозније заступају своје идеје /.../ На крају, домаћи мисионари се пречесто морају суочити са потпуним одбијањем заједнице. Када се то деси они доживљавају неку врсту личног удара, слома. Почињу да верују како са њиховим саплеменицима нешто није у реду, да је читава заједница на неки начин дефектна. Огорчени су на околину, презиру је, и на крају замрзе читаву заједницу. Живот завршавају сталним, заморним, и сасвим неплодним ружењем људи из свог народа...“[12]
[1] осврт на књигу Радомира Константиновића „Филозофија паланке“ у часопису Двери српске бр. 24, 4/2004. стр. 5.
[2] Радоје Домановић, „Страдија“ стр. 146, приповетка Мртво море
[3] Радоје Домановић, „Страдија“ стр. 147, приповетка Мртво море
[4] Радоје Домановић, „Страдија“ стр. 128, приповетка Размишљање једног обичног српског вола
[5] Радоје Домановић, „Страдија“ стр. 206, приповетка Данга
[6] Радоје Домановић, „Страдија“ стр. 26, приповетка Марко Краљевић по други пут међу Србима
[7] Радоје Домановић, „Страдија“ стр. 22, приповетка Марко Краљевић по други пут међу Србима
[8] Радоје Домановић, „Страдија“ стр. 128, приповетка Размишљање једног обичног српског вола
[9] Радоје Домановић, „Страдија“ стр. 213, приповетка Вођа
[10] Радоје Домановић, „Страдија“ стр. 195, приповетка Укидање страсти
[11] Радоје Домановић, „Страдија“ стр. 196, приповетка Укидање страсти
[12] Владимир Димитријевић „Велики мајстор историје и његови шегрти“, часопис Двери српске бр 24, 4/2004. стр. 9
